Zbog građanskog rata u Burundiju Žan (16) i Pjer (14) morali su da napuste svoj dom i iz te male zemlje u istočnom delu Afrike krenu na izbeglički put pun neizvesnosti. Dele sudbinu miliona dece migranata. Sigurnost su pronašli u Srbiji. Po dolasku u 5.000 kilometara daleki Beograd, koga i doslovno zovu „White city“, smešteni su u Centar za azil u Krnjači, a o njihovom naglo prekinutom obrazovanju brigu je preuzeo kolektiv Osnovne škole „Branko Pešić“ u Zemunu koji iskustvo u radu sa decom migrantima i izbeglicama baštini još od početka migrantske krize 2015. godine.
Zato i ne čudi što su Žan i Pjer (imena su promenjena zbog zaštite identiteta) lepo dočekani i prihvaćeni, i što su odmah pronašli nove prijatelje u školi u kojoj se trenutno obrazuje 11 učenika i učenica iz migrantske populacije.
Osim što su mu odmah pokazali grad, Žana su novi drugovi, kako sam kaže, prihvatili kao da ga poznaju čitav život. Posebno im se dopalo što je on odličan košarkaš, što je u zemlji košarke, kakva je Srbija, najbolja moguća preporuka.
„Treniram u Partizanu, obožavam košarku, i to je moja budućnost“, kaže nam Žan na mešavini engleskog i srpskog i, ne bez ponosa, dodaje da će za dva ili tri meseca meseca naučiti naš jezik dovoljno da se samo na njemu sporazumeva. To je za njega posebno značajno jer želi da nastavi da živi i školuje se u Srbiji.
I Pjer ističe da su ga novi drugovi lepo primili, ali mu je najsnažniji utisak bio, i na tome bi mogli da mu pozavide mnogi vršnjaci, što je matemetika u osmom razredu u Srbiji, kako je objasnio, „manje komplikovana“ od onoga što se u tom uzrastu uči u Burundiju.
Tajna možda leži i u tome što deca u njegovoj zemlji osnovnu školu pohađaju već od pete godine, pa Pjer praktično ima dve godine više matematičkog znanja i iskustva u odnosu na svoje vršnjake u Srbiji. 
Prvi put videli sneg
Svoju budućnost on vidi u Francuskoj – najpre zbog francuskog jezika, koji je pored kirundija zvanični jezik Burundija – gde namerava da pohađa arhitektonsku školu, dok je njegova sestra odlučna da ostane u Beogradu i studira francuski.
Osim po „lakoj“ matematici, Srbiju će pamtiti i po još nečemu.
„Ovde sam prvi put video sneg i grudvao se, a uspeo sam i da se prehladim“, kaže Pjer.
Na putu od Krnjače do Zemuna Žak i Pjer susreću se sa još jednim izazovom, gradskim prevozom, a da bi se u tome snašli posebno im je pomogla njihova nastavnica srpskog jezika Ljiljana Panjković.
Ona kaže da, iako dolaze iz zemalja u kojima je uglavnom latinica zvanično pismo, insistira na tome da deca izbegla u Srbiju usvoje prvo ćirilicu, najviše zbog toga što koriste gradski prevoz, a na autobuskim stajalištima imena stanica su na ćirilici.
Decu je najlakše naučiti čitanje i pisanje, ali je, znaju svi koji su pokušali da nauče srpski, gramatika poseban izazov.
„Osnovno je, s obzirom na to da su samostalni i da nemaju pratnju kada se kreću kroz grad, da nauče osnovne jezičke pojmove koji su potrebni i njihovim porodicama. Osnažujemo ih da učenjem jezika pomognu i sebi i svojim, najčešće višečlanim porodicama sa mnogo dece, jer neko mora da zna jezik da bi se, ako zatreba, obratio lekaru u Centru za azil ili da bi otišao u prodavnicu“, kaže Panjkovićeva.
Ona kroz smeh ističe da je imala ideju da će nakon što završi studije predavati srpski kao maternji jezik, ali da se slučaj postarao da to uopšte ne bude tako.
Zahvaljujući situaciji u kojoj se našla i deci sa kojom radi, naučila je da treba da govori sporije i da koristi kraće rečenice, kako bi je deca bolje razumela, usput učeći i kako da koristi sve dostupne programe za prevod.
Pošto uči i decu, srpske državljane, koja su se u Srbiju vratila po Zakonu o readmisiji, i interno raseljenu decu s Kosova koja ne znaju srpski, na njenim časovima veoma je dinamično.
Inkluzija dece migranata
„Imamo dete koje govori albanski sa vrlo lošim izgovorom srpskog, dete sa albanskog govornog područja koje je dugo bilo u Nemačkoj pa zapravo govori nemački, romsko dete kome srpski nije maternji, a tu su i kirundi, svahili, arapski, francuski, engleski, i ja sve njih treba da naučim srpski. Nekad malo više koristim ruke i noge da bih objasnila neku reč“, priča Ljiljana Panjković kroz smeh.
Za razliku od ostalih evropskih zemalja, u Srbiji deca migranti ne uče srpski na pripremnoj nastavi u centrima za azil i u prihvatnim centrima, jer se u našoj zemlji primenjuje inkluzija dece bez razdvajanja u posebna odeljenja.
„Takav sistem koji je osmislilo naše Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (MPNTR) je bolji za decu, jer kada izađu iz centara imaju osećaj da žive normalnijim životom, ako bi to tako moglo da se nazove, jer dete koje je naviklo da normalno ide u školu manje boli to što je u tuđini. Taj potez je dobar, iako je teži za nastavnika i možda teži i za dete, ali mislim da je situcija zdravija i normalnija za dete, da bude odmah u školi, makar naučili samo nekoliko reči dnevno“, kaže ona.
Kao najznačajniju stvar koju je naučila u radu sa tom raznovrsnom družinom navodi da su deca, odakle god dolazila, uvek i samo deca, da im je potrebno da se smeju, da vole da izbegavaju obaveze, ali i da traže da uspostavi red i autoritet, i da se ni po čemu ne razlikuju od svojih vršnjaka.
Nenad Ćirić, direktor Osnovne škole „Branko Pešić“, kaže da je od početka obrazovanja dece migranata i izbeglica najveći izazov bio jezička barijera.
Naglašavajući odličnu saradnju sa Ministarstvom prosvete, Komesarijatom za izbeglice i migracije i nevladinim sektorom, Ćirić ističe da svako dete iz Centra za azila u Krnjači ima učenika-mentora zaduženog da mu pomogne.
Događalo se, kaže, i suprotno, da deca migranti i izbeglice koja su bila primorana da pređu sama i po nekoliko hiljada kilometara i koja su zbog toga odrastala preko noći – postanu mentori deci iz Srbije, jer su tokom tog puta postali zreliji i odgovorniji.
Prema podacima MPNTR, od školske 2015/16. godine, između 97 i 98 odsto dece migranata i izbeglica uključeno je u obrazovni sistem Srbije.
Nastava u 16 osnovnih i 10 srednjih škola
U toku ove godine deca migranti nastavu pohađaju u 16 osnovnih i 10 srednjih škola, a u jednom vrtiću organizovan je pripremni predškolski program.
U našim školama do sada je učilo, družilo se i za bolju budućnost se pripremalo više od 5.000 dece migranata.
Evropska unija (EU) je najveći donator Srbije u upravljanju migracijama. Od sredine 2015. godine, kada je počeo povećan priliv migranata u Srbiju, EU je donirala više od 130 miliona evra. Na taj način EU je obezbedila humanitarnu pomoć i zaštitu migranata, a posebno dece, adekvatne uslove smeštaja i života u prihvatnim i centrima za azil, uključujući hranu, zdravstvenu negu i obrazovanje i pomoć lokalnim zajednicama u kojima su smešteni migranti kako bi se ojačala socijalna kohezija. Osim toga, EU pomaže Srbiji pri upravljanju granicama i borbi protiv trgovine ljudima i izgradnji kapaciteta institucija Srbije koje su uključene u upravljanje migracijama.
Da sva ta pomoć nije uzaludna svedoče upravo Žan i Pjer, kojima je zahavljujući toj pomoći omogućeno da žive pristojno i kvalitetno se školuju. Rat im je oduzeo mnogo toga, ali ne i ono najvažnije, njihovo uverenje da će obrazovanjem i marljivošću stvoriti sigurnu budućnost za sebe.
Pjer će je tiho i nenametljivo, ali precizno i čvrsto utemeljeno, kako i priliči budućem arhitekti, graditi među projektima zdanja koja trenutno postoje u najznačajnijoj bazi graditeljskih planova – njegovoj kreativnoj mašti.
Sa Žanom, bar po onome što nam je pokazao na rastanku, nema dileme. Njegov šut sa poludistance je siguran, igra u odbrani čvrsta, a za sam kraj tu je i njegovo najjače oružje – tri poena za budućnost u Partizanu, a možda jednog dana i u reprezentaciji Srbije.