Ljudska prava LGBT populacije u Holandiji spadaju u najprogresivnija na svetu, a razvijana su još od početka 19. veka.
Seksualne aktivnosti među pripadnicima istog pola u Holandiji legalizovane su još 1811. godine, a u drugoj polovini 20. veka donose se brojni zakoni koji štite položaj ove populacije. Od 1973. godine homoseksualnost se u Holandiji ne smatra mentalnom bolešću; tokom 1994. godine donesen je zakon koji zabranjuje diskriminaciju na poslu na osnovu seksualne orijentacije, a 1988. godine LGBT osobe u Holandiji dobile su zakonsko pravo na „registrovano partnerstvo“.
Holandija postaje prva zemlja u svetu koja dozvoljava istopolne brakove 2001. godine, a LGBT osobama se dozvoljava da usvajaju decu. Lezbejski parovi stiču pravo na vantelesnu oplodnju o trošku države, a transrodnim osobama dozvoljava se zakonska promena pola bez hirurgije ili hormonske terapije. Holandski Senat je 2023. godine odobrio ustavni amandman kojim se izričito zabranjuje diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije ili invaliditeta. Pre ove izmene ustav je zabranjivao diskriminacija na osnovu vere, filozofije, političkih preferencija, rase, pola "ili po bilo kom drugom osnovu".
Istraživanja javnog mnenja govore da više od 90 odsto Holanđana podržava istopolne brakove, a Amsterdam važi za jedan od najvećih „gej-frendli“ gradova na svetu.
U poslednje dve decenije više od 40.000 gej brakova sklopljeno je u Holandiji – od kako je 1. aprila 2021. godine ova zemlja dala zakonsko pravo LGBT osobama da stupe u brak sa osobom istog pola, više od 20.000 muškaraca i preko 22.000 žena reklo je „Da“ svom istopolnom partneru. Iako su žene te koje češće stupaju u brak, zanimljiva statistika otkriva i da su razvodi češći među lezbejkama, nego među gej muškarcima – četvrtina lezbejki koja je stupila pred matičara 2010. godine, stavila je tačku na svoj brak deset godina kasnije, u poređenju sa samo 14 odsto homoseksualaca.
Od hiljadu brakova koji se sklope u zemlji lala i vetrenjača, svaki 17. brak je sklopljen između osoba istog pola, a najveći broj LGBT bračnih zajednica sklopi se u Amsterdamu, Nijmegenu i Arnhemu. Istopolnim partnerima holandski zakon daje pravo da usvajaju decu, lezbejski parovi imaju pravo na vantelesnu oplodnju o trošku države, a transrodnim osobama dozvoljena je zakonska promena pola, bez hirurgije ili hormonske terapije.
Ipak, Raudi Bojink koji je predstavnik COC, najveće holandske nevladine organizacije koja se zalaže za prava LGBT osoba i član Socijal-demokratske partije, ističe da floskula „geografija je sudbina“ važi i u slučaju Holandije.
„Naši zakoni su među najliberalnijima na svetu, ali u realnosti njihova primena zavisi od toga gde živite. Ja stanujem u delu Haga pretežno naseljenim imigrantskom populacijom, u kome je samo deset odsto Holanđana, a ostatak čine građani Maroka, Turske i Surinama i nikoga ne savetujem da kroz moj kraj šeta zagrljen sa svojim partnerom, jer može doći do incidenta. Odrastao sam u malom mestu u tzv. biblijskom pojasu (Bible belt’) Holandije, smeštenom u centralnom delu zemlje, u ekstremno religioznoj zajednici. Moji prvi susedi imali su osmoro dece, išli su u crkvu dva puta nedeljno, a u kući nisu imali televizor. I danas, ne smem ni da pomislim da prođem kroz taj grad, držeći partnera za ruku. U mnogim mestima u Holandiji, gde žive ekstremni hrišćani ili muslimani, nije lako biti LGBT osoba. U Amsterdamu je potpuno drugačija situacija, maltene vas gledaju čudno ako ste ‘strejt’ osoba“, u šali kaže naš sagovornik, koji u Međunarodnoj školi u Hagu, gde radi kao profesor fizike i matematike, koordinira rad učeničke LGBT alijanse.
U glavnom gradu Holandije ima mnogo gej barova i hotela namenjenih LGBT osobama, a u Amsterdamu je 1998. godine otvoren i informativni kiosk „Pink point“ gde osobe manjinske seksualne orijentacije iz celog svega mogu dobiti sve informacije koje su im potrebne. Tik pored njega, nalazi se i nacionalni „Homomonument“ – prvi spomenik na svetu podignut u znak sećanja na homoseksualne osobe stradale u Drugom svetskom ratu, čija je izgradnja završena 1987. godine. Stefan van der Slen, koji u informativnom kiosku „Pink point“ turistima iz celog sveta daje informacije o najpopularnijim LGBT barovima i mestima za izlazak u Amsterdamu, ali i o mestima gde mogu da zatraže azil zbog svoje seksualne orijentacije, kaže da na vrata ovog kioska kucaju i mladi koje su roditelji izbacili kada su otkrili svoj homoseksualni identitet.
Za razliku od Srbije, u kojoj je održavanje gotovo svake Parade ponosa koja okuplja predstavnike gej, lezbejske, biseksualne i homoseksualne populacije, neizvesno do samog kraja zbog visokih političkih i socijalnih tenzija, u Holandiji je održavanje ovih manifestacija postalo uobičajeno, pa se ni mediji ne bave njima na senzacionalistički način. Lea Markidis i Nada Josimović, predstavnice organizacije Freepress unlimited, objašnjavaju da holandska sredstva javnog informisanja uglavnom na analitičan i fenomenološki način pišu o problemima sa kojima se suočavaju LGBT osobe.
„U fokusu medijske pažnje trenutno se nalaze transrodne osobe, jer je vreme čekanja na operaciju promene pola veoma dugačko i iznosi oko tri godine. Na žalost, postoji crno tržište lekova koji se uzimaju u okviru farmakološke terapije koja prethodni hirurškoj promeni pola i veoma je problematično ako uzimate lekove koji nisu personalizovani“, objašnjava Lea Markidis, koja je pravila dokumentarac o trans osobama.
Nada Josimović objašnjava da se mediji trude da realno izveštavaju o temama koje se tiču LGBT osoba – počev od prajda, pa sve do zakonodavnih izmena koje se odnose na prava ovih osoba. Ipak, ona primećuje da osobe manjinske seksualne orijentacije nisu uvek u centru medijskih priča, već su deo neke druge priče ili socijalnih fenomena o kojima novine ili televizije izveštavaju. To je dobro, jer se na taj način stvari normalizuju i LGBT zajednica prikazuje kao sastavni deo društva.
Autor: Katarina Đorđević, novinarka dnevnog lista Politika
